5:30... O Bože, počela sam da se budim pre alarma. Još je mrak napolju. Krećem da krmeljam po kuhinji al teško mi ide. Već ustaljeni redosled. Ustajem odlazim do frižidera, vadim šta mi treba, stavljam na sto. Pravim Velikoj sendvič, danas ide ranije u školu.Odlašim u sobu da je probudim i iz kreveta kreće krkljanje koje se pretvara u salve psovki i histerije."Što si dosadna! Evo ustajem! Nisam noćas ništa spavala!Umorna sam!" " Kažem joj da će zakasniti na autobus. "Neka ću ne mogu ja više ovo! Ovo je strašno!Dokle ću više ovako!" Skače besno iz kreveta i odlazi u kupatilo. Smejem se, tek je počela šta će biti naredne četiri godine kad je ovakva za samo tri meseca. Da je sluša neko sa strane rekao bi ko zna šta joj sve radimo i kako je maltretiramo. Izlazi u kupatilo i skače namene , grli me i ljubi. Da to je moja Velika dok ne čuje zvuk vode sklanjaj joj se s puta. Prase jedno nervozno, nervozna je ko stara devojka, što bi rekli. Spremila se za par minuta i odjurila uz blagoslov i poljubac u prolazu. Kuda i kako to dete juri a ima dovoljno vremena, tako se i rodila, samo što pre da izađe.Sad je vreme za moj raj, tajfun je prošao, meditacija na moj način pred tajfun broj dva.
8:00 vreme je za raznrdavanje. Mala je već ustala, krećem u nabavku dok se ručak već krčka lagano.Domaći radimo zajedničkim snagama. Naša gramatika i ta vremena ko ih samo izmisli. Kako joj objasniti da zapamti. Pali mi se lampica na engleskom, uvek je tu pomoć prijatelja jer ga Mala govori bolje od maternjeg.ZAvršismo brzo.SAd ronjenje po kutijama , traženje krpica za strašilo koje prave na likovnom.Završismo i ovaj tajfun, ode u školu.
Sad mogu na miru da radim dok Velika ne dođe. Telefon! Moja sestra me cima. Zovem je i sa druge strane čujem lucidan smeh.
- Drugarice , pa gde si ti?
- Radim , čim me nema duže znaš da smišljam neke heklerske zavrzlame.
sad već smeh izazvan heklerskim zavrzlamama prelazi u vrisak.
-Ovde propast na oči, jedan dan se radi , drugog dana se pitam što sam uopštre došla na posao. Opet da ostajem kući , šta ću i tamo.
- Došlo vreme da se samo hrana dobro prodaje , sve ostalo na kašičicu.
- Eto lepo j akažem mom Šećerku da se bacimo na poljoprivredu a on se nećka. Neće čovek da bude "seljak"
sad se već obe smejemo bez prestanka.
-MA ubedi ga da radite šta bilo. Što god u zemlju staviš dobro je i mora da raste , ako ništa drugo bar ćeš da budeš sigurna u to dal je trovano ili nije.
-Videćemo , trenutno smo u pregovorima.Reci mi šta ima kod tebe, deca, Laki...
Sad već plačemo od smeha na spomen Šećerka i Lakija smejemo se toliko da ne možemo da pričamo.
-KOd nas svšata ima. Po ceo dan ispraćam i dočekujem raspored im je ludnica. Hvala Bogu svi su zdravi. Prosto sebi ne mogu da verujem. NAbila sam se u kuću i ne mrdam ko da su me zaključali al da nije ovog heklanja skrenuh načisto. A što se tiče LAkija malo manje je nervozan!
Opet vrištimo od smeha.
- Jesi li ga sredila, pita me a ne može da dođe do daha koliko se smeje.
- SAm se sredio, valjda je konačno odrastao i shvatio da mu ja nisam mama. Putuje po inostranstvu a nameštaju mu se neke duhovno nabijena mesta, valjda se čisti sam od loše energije. Za godinu dana se promenio da ne poveruješ. Da čuješ samo o čemu sve priča a kad sam ja o tome govorila mene je zvao vešticom.
- što se buniš kad jesi. Ti znaš sve samo nećeš da govoriš. Treba da počneš da radiš ko ovi vidovnjaci samo da ti nadenemo ime.
Smeh
- Nedenućemo ....
SAd smeh prelazi u vrisak
- Šta tvoji rade?
- MAli je na poslu, stariji kod devojke a Šećerko radi . Standardno.
- To je dobro , volim da čujem lepe stvari.
- Znaš šta ima novo? pita me
- Reci ali samo ako je nešto dobro!
Opet smeh...
- Nisam ti rekla Šećerko ide na put tri dana.Biću sama.
- O pa ti se ne hvališ da ćeš da budeš solista. Tama da odmoriš mozak.
smeh prelazi u vrisak ..
Razgovaramo još malo i prekidamo vezu prošlo je 30 minuta,. Dal je moguće.Da nas neko sluša poslao bi nas u ludnicu kako nekada zvučimo.Takav je svaki naš razgovor. Kreće sa smehom i završava se sa smehom o čemu god pričale.Pomešamo energije i napravimo ludilo.
Nastavljam posao, Velika dolazi a ja se psihički spremam da čujem šta se danas izdešavalo u školi. Imala je probu sa bendom u školi." E ja stvarno više ne mogu, neozbiljni su, dođu na probu bez instrumenata,ja mogu da pevam i bez muzike a kako ćemo sve to zajedno da uklopimo nemam pojma. Nije mi jasno zašto se toliko nervira , pa muzičari su tu da prate nju a ne ona njih. Okrećem se da ne vidi da se smejem
- Ali mama, pa mi smo bend, nastupamo zajedno, nije u redu!
- Vidiš ovako. Ti sa tim nemaš problem jer svoj instrument uvek nosiš sa sobom.Oni moraju da nose gitare, klavijature, pojačala i ko zna šta sve još a sigurno i oni dolaze autobusom kao i ti.
- Nisam tako razmišljala o tome, govori zamišljeno, u pravu si
Blesavo moje, nikako da sama dođe do nekih stvari , večito moram da budem i psiholog i psihijatar. Valjda će jednom naučiti da ne vredi da se nervira zbog stvari koje ne zavise od nje i koje ona ne može da promeni.
- Što si ti mama uvek u pravu? pita me sad već mirnija
- Zato što razmišljam dvosmerno i uporno pokušavam da te naučim tome al ti bežiš ko da je tonešto strašno.Stavi se u njihovu poziciju. Zamisli da moraš dva puta nedeljno da nosiš gitaru ili klavijaturu u školu, menjaš dva prevoza i imaš 6-7 časova. Instrument vučeš od učionice do učionice....
-Nisam razmišljala tako, kako uvek znaš da mi prosto objasniš sve.
- Nije to znanje, to je samo empatija koju ti gušiš jer ti smeta.Znam da ti objasnim zato što znam kako ti razmišljaš. Trošiš svoju energiju na nerviranje zbog sitnica. Ako se umesto toga usresrediš na nešto što voliš i štote interesuje moći ćeš da postigneš što god poželiš a sa nervozom i histerijom ideš samo unazad.
- Evo je opet počinje ko da sam ja svemoguća , a vidiš da nisam.
- Moraćeš jednom da shvatiš da svaki čovek može da uspe u životu ako veruje u sebe i u to što radi.. Ovo valjda i vrapci znaju koliko sam ti puta rekla. Dokazala si mi toliko puta da možeš da uradiš šta hoćeš u postigneš mnogo toga iako sam samo ja verovala u tebe a ti svo vreme kmrčala. Sad ja postadoh egipatski terač robova još samo bič da nabavim.
Posmatram je ispod oka. Malo vampirče, redovno mi krade energiju na njene gluposti da bi njoj bilo dobro a ja se posle osećam ko isceđen limun. AL šta da radim, moja je!
- Smeje se grohotom... Terač robova!!! Kupiću ti bič za rođendan.. Kad malo bolje razmislim neći, možda ti padne na pamet da ga iskoristiš.
Sad se obe smejemo, naravno opet od ozbiljnog razgovora dođosmo do cirkusa. ZAvršismo ručak i svako na svoje radne zadatke.Odjednom Velika se okreće prema meni i pita me mogu li da joj isheklam jaknu sa dugim klempavim rukavima i što šarenije da bude.Ostadoh bez teksta ne nosi inače ništa što ja radim. Mozak kreće da razrađuje teoremu, konca ima dosta. Dobro nek se zadatak krčka...
- Možeš li da mi pomogneš istoriju...
Gledam je začuđeno, nikad nije tražila od mene da joj pomažem. Oket! Rukave zasuči , sedi pa nauči... I tako dao 20:30. Dolazi Mala umorna i nervozna nešto se desilo.
- gladna sam , šta ima da se jede
- idi se istuširaj dok ja postavim.
Nešto nije u redu definitivno. Sačekaću.Tušira se , večera i seda sa nama. Pitam je šta je bilo u školi. Saginje glavu i gotovo plačnim glasom kaže
- Dobila sam jedan na kontrolnom iz srpskog.
Znala sam šta će da se desi.Brojim do 10 zagrlim je i sačekam da se smiri.
- JEsam li rekla de će tako nešto da se desi ako nastaviš da biraš šta ćeš da učiš.
- jesi, rekla si
- Što nam nisi rekla da imaš kontrolni, uskače Velika.
- ZAboravila sam,odgovara sad već kroz suze
- To nije izgovor, svaki dan vam ponavljam da sve mora da se uči svaki dan, bar po jednom da se pročita. Ako dobiješ još jednog keca nema treninga mesec dana. Ajde sad na spavanje a ujutru ćemo da vidimo o čemu se radi.
Sedimo zagrljeni vidim da joj je teško.Znam šta misli. Razočarala je mamu. Strožija sam nego inače ali s obzirom da ima disleksiju moram da je nateram da čita svaki dan jedno po jedno , samo će tako da zapamti.
Odlazi na spavanje.
- NE mogu da verujem da je toliko glupa... Velika uskače
- Opet počinješ sa tvojim sitnim glupostima. Znaš koji problem imamo sa njom, kako moramo da radimo i koliko drugačije moramo da radimo da binaučila prostu stvar.Ako imaš vremena pomozi joj ako nemaš ne zezaj je. Ovo su sve njene ocene ni jedan nije poklonjena a fali joj jedna ocena da bude odlična. Zar to nije uspeh za nju. NEmam ništa protiv jedinica ali ne sme sebi da dozvoli jer joj onda treba više vremena i mnogo više napora da nadoknadi to sve, nek dobije dvojku to uvek može.
- Dobro nisam ja kriva što je dobila jedan , što vičeš sad na mene.
- Vičem zbog jedne reči, ne možeš da kažeš da je glupa kad znaš koji problem ima isad će mi trebati čitav eon da saznam koji je problem sa srpskim i šta ona tu ne zna da bi pronašla način da joj to objasnim a da ona razume.Ajmo sad svi na spavanje. Dosta je bilo.
Ušuškavam ih obe, Mala još uvek ne spava, nadam se da će bar malo odspavati pa ćemo ujutru da razgovaramo.Smejem se. Volim kad dobiju jedinice jer ih to razmrda i opomene da nije sve baš tako sjajno i super i da u životu ne ide sve kao podmazano da za mnoge stvari moraš dobro da se pomučiš.
Laku noć...
8:00 vreme je za raznrdavanje. Mala je već ustala, krećem u nabavku dok se ručak već krčka lagano.Domaći radimo zajedničkim snagama. Naša gramatika i ta vremena ko ih samo izmisli. Kako joj objasniti da zapamti. Pali mi se lampica na engleskom, uvek je tu pomoć prijatelja jer ga Mala govori bolje od maternjeg.ZAvršismo brzo.SAd ronjenje po kutijama , traženje krpica za strašilo koje prave na likovnom.Završismo i ovaj tajfun, ode u školu.
Sad mogu na miru da radim dok Velika ne dođe. Telefon! Moja sestra me cima. Zovem je i sa druge strane čujem lucidan smeh.
- Drugarice , pa gde si ti?
- Radim , čim me nema duže znaš da smišljam neke heklerske zavrzlame.
sad već smeh izazvan heklerskim zavrzlamama prelazi u vrisak.
-Ovde propast na oči, jedan dan se radi , drugog dana se pitam što sam uopštre došla na posao. Opet da ostajem kući , šta ću i tamo.
- Došlo vreme da se samo hrana dobro prodaje , sve ostalo na kašičicu.
- Eto lepo j akažem mom Šećerku da se bacimo na poljoprivredu a on se nećka. Neće čovek da bude "seljak"
sad se već obe smejemo bez prestanka.
-MA ubedi ga da radite šta bilo. Što god u zemlju staviš dobro je i mora da raste , ako ništa drugo bar ćeš da budeš sigurna u to dal je trovano ili nije.
-Videćemo , trenutno smo u pregovorima.Reci mi šta ima kod tebe, deca, Laki...
Sad već plačemo od smeha na spomen Šećerka i Lakija smejemo se toliko da ne možemo da pričamo.
-KOd nas svšata ima. Po ceo dan ispraćam i dočekujem raspored im je ludnica. Hvala Bogu svi su zdravi. Prosto sebi ne mogu da verujem. NAbila sam se u kuću i ne mrdam ko da su me zaključali al da nije ovog heklanja skrenuh načisto. A što se tiče LAkija malo manje je nervozan!
Opet vrištimo od smeha.
- Jesi li ga sredila, pita me a ne može da dođe do daha koliko se smeje.
- SAm se sredio, valjda je konačno odrastao i shvatio da mu ja nisam mama. Putuje po inostranstvu a nameštaju mu se neke duhovno nabijena mesta, valjda se čisti sam od loše energije. Za godinu dana se promenio da ne poveruješ. Da čuješ samo o čemu sve priča a kad sam ja o tome govorila mene je zvao vešticom.
- što se buniš kad jesi. Ti znaš sve samo nećeš da govoriš. Treba da počneš da radiš ko ovi vidovnjaci samo da ti nadenemo ime.
Smeh
- Nedenućemo ....
SAd smeh prelazi u vrisak
- Šta tvoji rade?
- MAli je na poslu, stariji kod devojke a Šećerko radi . Standardno.
- To je dobro , volim da čujem lepe stvari.
- Znaš šta ima novo? pita me
- Reci ali samo ako je nešto dobro!
Opet smeh...
- Nisam ti rekla Šećerko ide na put tri dana.Biću sama.
- O pa ti se ne hvališ da ćeš da budeš solista. Tama da odmoriš mozak.
smeh prelazi u vrisak ..
Razgovaramo još malo i prekidamo vezu prošlo je 30 minuta,. Dal je moguće.Da nas neko sluša poslao bi nas u ludnicu kako nekada zvučimo.Takav je svaki naš razgovor. Kreće sa smehom i završava se sa smehom o čemu god pričale.Pomešamo energije i napravimo ludilo.
Nastavljam posao, Velika dolazi a ja se psihički spremam da čujem šta se danas izdešavalo u školi. Imala je probu sa bendom u školi." E ja stvarno više ne mogu, neozbiljni su, dođu na probu bez instrumenata,ja mogu da pevam i bez muzike a kako ćemo sve to zajedno da uklopimo nemam pojma. Nije mi jasno zašto se toliko nervira , pa muzičari su tu da prate nju a ne ona njih. Okrećem se da ne vidi da se smejem
- Ali mama, pa mi smo bend, nastupamo zajedno, nije u redu!
- Vidiš ovako. Ti sa tim nemaš problem jer svoj instrument uvek nosiš sa sobom.Oni moraju da nose gitare, klavijature, pojačala i ko zna šta sve još a sigurno i oni dolaze autobusom kao i ti.
- Nisam tako razmišljala o tome, govori zamišljeno, u pravu si
Blesavo moje, nikako da sama dođe do nekih stvari , večito moram da budem i psiholog i psihijatar. Valjda će jednom naučiti da ne vredi da se nervira zbog stvari koje ne zavise od nje i koje ona ne može da promeni.
- Što si ti mama uvek u pravu? pita me sad već mirnija
- Zato što razmišljam dvosmerno i uporno pokušavam da te naučim tome al ti bežiš ko da je tonešto strašno.Stavi se u njihovu poziciju. Zamisli da moraš dva puta nedeljno da nosiš gitaru ili klavijaturu u školu, menjaš dva prevoza i imaš 6-7 časova. Instrument vučeš od učionice do učionice....
-Nisam razmišljala tako, kako uvek znaš da mi prosto objasniš sve.
- Nije to znanje, to je samo empatija koju ti gušiš jer ti smeta.Znam da ti objasnim zato što znam kako ti razmišljaš. Trošiš svoju energiju na nerviranje zbog sitnica. Ako se umesto toga usresrediš na nešto što voliš i štote interesuje moći ćeš da postigneš što god poželiš a sa nervozom i histerijom ideš samo unazad.
- Evo je opet počinje ko da sam ja svemoguća , a vidiš da nisam.
- Moraćeš jednom da shvatiš da svaki čovek može da uspe u životu ako veruje u sebe i u to što radi.. Ovo valjda i vrapci znaju koliko sam ti puta rekla. Dokazala si mi toliko puta da možeš da uradiš šta hoćeš u postigneš mnogo toga iako sam samo ja verovala u tebe a ti svo vreme kmrčala. Sad ja postadoh egipatski terač robova još samo bič da nabavim.
Posmatram je ispod oka. Malo vampirče, redovno mi krade energiju na njene gluposti da bi njoj bilo dobro a ja se posle osećam ko isceđen limun. AL šta da radim, moja je!
- Smeje se grohotom... Terač robova!!! Kupiću ti bič za rođendan.. Kad malo bolje razmislim neći, možda ti padne na pamet da ga iskoristiš.
Sad se obe smejemo, naravno opet od ozbiljnog razgovora dođosmo do cirkusa. ZAvršismo ručak i svako na svoje radne zadatke.Odjednom Velika se okreće prema meni i pita me mogu li da joj isheklam jaknu sa dugim klempavim rukavima i što šarenije da bude.Ostadoh bez teksta ne nosi inače ništa što ja radim. Mozak kreće da razrađuje teoremu, konca ima dosta. Dobro nek se zadatak krčka...
- Možeš li da mi pomogneš istoriju...
Gledam je začuđeno, nikad nije tražila od mene da joj pomažem. Oket! Rukave zasuči , sedi pa nauči... I tako dao 20:30. Dolazi Mala umorna i nervozna nešto se desilo.
- gladna sam , šta ima da se jede
- idi se istuširaj dok ja postavim.
Nešto nije u redu definitivno. Sačekaću.Tušira se , večera i seda sa nama. Pitam je šta je bilo u školi. Saginje glavu i gotovo plačnim glasom kaže
- Dobila sam jedan na kontrolnom iz srpskog.
Znala sam šta će da se desi.Brojim do 10 zagrlim je i sačekam da se smiri.
- JEsam li rekla de će tako nešto da se desi ako nastaviš da biraš šta ćeš da učiš.
- jesi, rekla si
- Što nam nisi rekla da imaš kontrolni, uskače Velika.
- ZAboravila sam,odgovara sad već kroz suze
- To nije izgovor, svaki dan vam ponavljam da sve mora da se uči svaki dan, bar po jednom da se pročita. Ako dobiješ još jednog keca nema treninga mesec dana. Ajde sad na spavanje a ujutru ćemo da vidimo o čemu se radi.
Sedimo zagrljeni vidim da joj je teško.Znam šta misli. Razočarala je mamu. Strožija sam nego inače ali s obzirom da ima disleksiju moram da je nateram da čita svaki dan jedno po jedno , samo će tako da zapamti.
Odlazi na spavanje.
- NE mogu da verujem da je toliko glupa... Velika uskače
- Opet počinješ sa tvojim sitnim glupostima. Znaš koji problem imamo sa njom, kako moramo da radimo i koliko drugačije moramo da radimo da binaučila prostu stvar.Ako imaš vremena pomozi joj ako nemaš ne zezaj je. Ovo su sve njene ocene ni jedan nije poklonjena a fali joj jedna ocena da bude odlična. Zar to nije uspeh za nju. NEmam ništa protiv jedinica ali ne sme sebi da dozvoli jer joj onda treba više vremena i mnogo više napora da nadoknadi to sve, nek dobije dvojku to uvek može.
- Dobro nisam ja kriva što je dobila jedan , što vičeš sad na mene.
- Vičem zbog jedne reči, ne možeš da kažeš da je glupa kad znaš koji problem ima isad će mi trebati čitav eon da saznam koji je problem sa srpskim i šta ona tu ne zna da bi pronašla način da joj to objasnim a da ona razume.Ajmo sad svi na spavanje. Dosta je bilo.
Ušuškavam ih obe, Mala još uvek ne spava, nadam se da će bar malo odspavati pa ćemo ujutru da razgovaramo.Smejem se. Volim kad dobiju jedinice jer ih to razmrda i opomene da nije sve baš tako sjajno i super i da u životu ne ide sve kao podmazano da za mnoge stvari moraš dobro da se pomučiš.
Laku noć...
