Dan peti

     Oči kao šolje! Pogledam na sat, kaže okruglo 4, objektivni osećaj odmeren pogledom kroz prozor, "još malo pa sviće". Neverovanje prolazi mojom budnoćom. Nije normalno al šta sad. Ustaj na noge lagane. Odspavala jedva tri i po sata. Al... Ipak je noćas bio toliko najavljivan smak sveta. Možda je ovo moje nespavanje neki vid smaknuća. (smejem se na glas).
     Stojim sa šoljom čaja pored prozora. Sviće lagano. Nebo menja boju i postaje neverovatno roze boje. Razmišljam kako će Mici da se obraduje kad bude videla. Napolju je mirno, ne mogu da čujem čak ni automobile koji špartaju magistralom na samo pedeset metara od kuće. Čudna tišina i neki čudan vazduh drugačijii nebo nestvarno roze. Možda je to taj smak sveta toliko najavljivan ali ne negativan. Možda smo krenuli u promenu ka boljem. Videćemo.
     Čujem komešanje iz sobe. Mora da je Mici ustala pa krmelja po sobi još bunovna. Izlazi iz sobe i prvo pitanje je:
- Kako je napolju?
- Izađi pa vidi sama.
   U dva koraka je stigla do vrata, čujem kako ih otvara i počinje da vrišti.
- Mama vidi nebo je roze!!!
   Utrčava u kuću i grli me.
- Šta sam ti rekla? - pitam
- Ma ti uvek sve znaš a ja nikad neću da slušam.
      Raspoložena, sprema se na brzinu i odlazi. Jutro zanimljivo i zadivljujuće drugačije. Odmaram još malo pa krećem u akciju očekjem Lakija da stigne sa puta. Deca ne znaju to im je iznenađenje za danas.
      Stiže i odmah ulazi u sobu. Maki skače iz kreveta i kreće salva grljenja i ljubljenja.
- Zašto mi nisi rekao da dolaziš?
- Mama je znala. - Smeje se Laki
- Eto, opet nije htela da mi kaže!?! - smeje se a pokušava da napravi ljutitu facu.
- Još si u pidžami? Brzo na oblačenje! - i naravno kreće jurnjava po sobi, vrištanje i smeh.
   "Promena...."
       Pijemo kafu i to kafu iznenađenja. Počinje da priča o smaku sveta što za njega nimalo nije karakteristično. Počinje priču o tome kako su mu se prethodno veče desile neke čudne stvari i kako misli da je to znak za veliku prekretnicu u našem životu. Priča o tome kako on smak sveta nije shvatio kao nešto loše nego kao neku pozitivnu stvar koja će da promeni njega pa onda sve ostalo. U početku nisam slušala pažljivo jer je on neko ko ne razgovara o tim stvarima i koga to apsolutno ne zanima. To je tema koja zanima njegovu ženu vešticu. Kad je stigao do ovog dela počela sam da slušam otvorenih usta. Pitanje koje se vrzmalo po mojoj glavi bilo je:"šta se ovde dešava?". Nastavio je da priča a ja sve više da slušam u neverici i pogubu.  Još jedna kafa, doručak i Laki se zakucava posle ko zna koliko sati nespavanja. Maki uči. Ručak se krčka a ja se družim sa iglom. Po glavi mi se vrzma mnogo toga.
    "Promena..."
      Uradih više pari minđuša i u tom i Mici stiže kući. ĆBacila je ranac a ja nisam stigla da je zaustavim da skoči na Lakija koji je spavao. Opet vriska, skika, ljubljenje, grljenje i Micin komentar:
- Prešiveo si smak sveta... I mi smo!!!
      Smejemo se svi u glas.
- Danas je sve super. Smaka sveta nije bilo, svi su danas u školi super raspoloženi a i tata je došao!!!
- Šta ima novo? - pita je Laki s nadom da će da zaustavi krećući monolog. Ali pitanje je pokrenulo novi.
    Sluša je skoro dvadeset minuta i imam utisak da je sve to bilo po principu " na jedno ušlo na drugo izašlo" i da ništa nije doprlo do njegovog mozga jer je slušao kroz polusan. Ali ona ne prekida. Odvalčim je konačno u kuhinju i ona nastavlja da priča događaje iz škole. Tog dana se baš svašta izdešavalo. U tom i Maki dolazi večera i sprema se za trening. Laki poluodmoren kreće sa njom da malo zajedno treniraju.
      " Promena...."
      Završavamo dan svi na okupu. Pa laku noć...
      " Promena...."

Dan četvrti

   Oooooo, dobro jutro !!!! Naspavana i odmorna krećem u nove radne pobede 5:30 je. Krećemo u novi dan. Milicu da ispratim u školu pa ću videti šta dalje. Dok se ona sprema ja odradila već gomilu posla po kući. Uzima užinu i kreće, zanimljivo , jutros je tajfun nežan za divno čudo. Isto je svaki put kad ustane pre 10h.

   Dođosmo konačno do tog famoznog smaka sveta, večeras je konačni obračun, zvone na svim medijima. Pijem čaj i gledam razne gluposti na internetu vezano za gorepomenutu temu. Osećam uzbuđenje u stvari više je to nestrpljenjeda vidim šta će u stvari da se dogodi od svega toga najavljenog. Milica mi u tom šalje poruku koja glasi ovako "Mama večeras je smak sveta :) :) :)(srce). Odgovaram " Znam večeras si kući ne sekiraj se, uživaj ". Zatrpava me gomilom smajlića.

     Makica ustaje kaže da je umorna, mukica moja naporno je biti aktivan od 12h - 21h, sa deset godinada ne računamo rad kod kuće, domaći , učenje, mali poslići po kući.Čula je na TV-u da će uveče biti smak sveta i pita me da joj objasnim. E sad da je ona kao druga deca bilo bi mi lako ali ona nije moram da nađem prave reči da joj objasnim i da očekujem salve podpitanja jer njena logika je drugačija od sveopšte. Moja deca znaju i probuđena su taman toliko koliko je potrebno za njihov uzrast pa je lako razgovarati sa njima o svemu. Samo pre 2-3 godine sam otkrila neke tajne iz njihovih snova i onoga što oni vide, mada sam to znala i ranije ali nisam obraćala pažnju toliko jer je meni tako nešto normalno, pa pobogu ja živim sa tim ceo život.

    Odlazi i ona u školu a ja krećem u odmaranje mojih vijuga dok Milica tajfun ne stigne kući. Razmišljam o tome koliko je dangubnih žena koje umesto da uzmu nešto da štrikaju ili heklaju piju pune šake raznoraznih smajli lekića, piju ili ko zna šta sve ne.Čovek kao ljudsko biće ne može da greši osim iz dosade jer ako ceo dan nešto radiš nemaš vremena za gluposti.Mene komšinica zove "Bula" misleći pri tom da sam žena kojoj muž ne dozvoljava da izlazi nigde a ja u stvari nemam vremena. Evo danas je nedelju dana kako odlazim samo do prodavnice po namirnice. Odradim po kući šta imam , sednem da radim , pomognem devojkama oko domaćeg ako treba i dan je gotov. Ispijanje kafa u nedogled i obilaženje komšiluka da bi se razglabalo o najnovijim tračevima. Ne zanima me ko je koga prevario, ko se sa kim jebao, ko šta radi i koga i kako radi. Nemam ja viška vremena za te stvari. Svako čisti svoje dvorište. 

    Stiže Milica 15h je. Vreme proletelo očas posla. Postavljam da se ruča a ona je neobično mirna. Pitam je šta je odgovara mi da nije ništa. Ćutim , reći će mi već kad se u njenoj glavi sklope kockice i povežu svi komadići.Zabrinula me je, svašta mi pada na pamet. Moj tajfun i dalje ćuti što nije karakteristično za nju. Sedam da radim. Reći će mi već.

    - Mama mogu li nešto da te pitam? - pomislih evo krenulo je sad ću čuti.

    -Otkud to da ti mene pitaš tako nešto?

    - Pa vidim da radiš pa da te ne prekidam... - sad već osetim mišiće da počinju da se koče, nema običaj da se brine dal mi smeta ili ne kad ima nešto da pita ili kaže. Ne dozvoli ni da završim telefonski razgovor pa moram da slušam nesinhronizovani stereo uređaj.

     -Kad tebe brine to dal ja nešto radim? U čemu je problem? - vidim da ne zna kako da me pita to što hoće.

     - Poslala sam ti jutros poruku...

     - dobro znam šta s tim?

     - Plašim se... Pogledam je iznenađeno. Pa pričali smo o tome, ništa mi nije jasno...

     Naravno tajfun zvani Milica kreće:

    - Šta ako se stvarno desi nešto loše? Šta ako stvarnosvet nestane i tog 21-og ne ostane živih bića na planeti. Imam samo 15 godina i toliko toga nisam uradila ni videla!!!- sad stižemo do glavnog. - Treba da idem u Grčku i Nemačku, na kamp i u Švajcarsku i sad ovaj glupi smak sveta treba sve da mi pokvari!!! Počinjem da se smejem, ne verujem da je moje dete počelo da praviproblem tamo gde ga nema!? U stvari to je Milica devica ona uvek ima rezervni problem oko koga će da se nervira, ako nema problema ona će da ga smisli.

    - Dođi kod mene! - ostavljam igle i povlačim je u krilo. Velika je za krilo pogotovo kad je višlja od majke koja je metar i žilet. Ipak je samo jedno dete čiste duše koje nije glupo ni naivno ali ipak je samo dete.

    - Šta je sad odjednom? 

    -Plaši me to , šta ako stvarno bude?

    -Jesmo li mi pričali o ovome ranije?

    - Jesmo... - odgovara skoro kroz suze.

    - Pa šta je onda problem, videćeš večeras da je sve u redu ! - grlim je i pitam se kako da pomognem svom detetu da prestane da ubija samu sebe pred svako veliko dešavanjesmarajući se sa tim "šta ako..."

     - Znam ja to ali opet , šta ako...

Puštam je da se isplače, ima verovatno tu još nekih stvari koje mi nije rekla ali dobro ako bude smatrala za neophodno reći će. Smirila se i kreće da uči.Biće dobro. U svom tom šuntavilu nam prolazi vreme , stiže i mala umorna toliko da ne može da hoda. Večera, sređuje se i pada u krevet kao klada, zaspala je pre nego što je dodirnula jastuk. Milica još uči , gasim svetlo jer je 23h.

    - Ajde na spavanje -  ljubim obe i ušuškavam - sutra si ceo dan u školi..

    - Jesam ako se probudim! - demonstrativno se okreće na drugu stranu.

   - Probudiću te ja  ne sekiraj se . Znaš da meni ni sunce ni kiša ne mogu ništa - počinje da se smeje, dobro je frka je prošla - Znaš da sam neuništiva. Kako beše ona pesma ad Alice Superwomen? - počinje da peva , sad znam da je sve u redu.

    - Oper ostajem sama. Gledam na jednom kanalu direktno uključenje ispred piramide Sunca(naći lokaciju), razgovor sa šamanomi poglavicom Maja, poznaaocima majanske kulture i astrolozima. Ponoć je i program se prekida. U sekundi ostajem bez daha i osluškujem (?!?!?) ništa se ne dešava, odjednom slika se vraća i voditelj sa one strane okeana kreće unezvereno da priča i da se ponaša.

     - Da li je sve u redu? Haloo Redakcijaa!!! - oseća se panika u glasu

    -  Ovde smo sve je u redu - javlja mu se voditelj iz studija - imali smo prekid veze sa satelitom. Sad je sve u redu. - Na njegovom licu olakšanje.

    - Nemojte više da mi radite ove stvari danas!!

    Već viđeno "Hjuston imamo problem!" se završio dobro . Eto stiže i taj 21. još samo da ga sačekamo da se završi. Odoh i ja u krpe Laku noć!!!

Treći dan

    5:30... O Bože, počela sam da se budim pre alarma. Još je mrak napolju. Krećem da krmeljam po kuhinji al teško mi ide. Već ustaljeni redosled. Ustajem odlazim do frižidera, vadim šta mi treba, stavljam na sto. Pravim Velikoj sendvič, danas ide ranije u školu.Odlašim u sobu da je probudim i iz kreveta kreće krkljanje koje se pretvara u salve psovki i histerije."Što si dosadna! Evo ustajem! Nisam noćas ništa spavala!Umorna sam!" " Kažem joj da će zakasniti na autobus. "Neka ću ne mogu ja više ovo! Ovo je strašno!Dokle ću više ovako!" Skače besno iz kreveta i odlazi u kupatilo. Smejem se, tek je počela šta će biti naredne četiri godine kad je ovakva za samo tri meseca. Da je sluša neko sa strane rekao bi ko zna šta joj sve radimo i kako je maltretiramo. Izlazi u kupatilo i skače namene , grli me i ljubi. Da to je moja Velika dok ne čuje zvuk vode sklanjaj joj se s puta. Prase jedno nervozno, nervozna je ko stara devojka, što bi rekli. Spremila se za par minuta i odjurila uz blagoslov i poljubac u prolazu. Kuda i kako to dete juri  a ima dovoljno vremena, tako se i rodila, samo što pre da izađe.Sad je vreme za moj raj, tajfun je prošao, meditacija na moj način pred tajfun broj dva.
    8:00 vreme je za raznrdavanje. Mala je već ustala, krećem u nabavku dok se ručak već krčka lagano.Domaći radimo zajedničkim snagama. Naša gramatika i ta vremena ko ih samo izmisli. Kako joj objasniti da zapamti. Pali mi se lampica na engleskom, uvek je tu pomoć prijatelja jer ga Mala govori bolje od maternjeg.ZAvršismo brzo.SAd ronjenje po kutijama , traženje krpica za strašilo koje prave na likovnom.Završismo i ovaj tajfun, ode u školu.
    Sad mogu na miru da radim dok Velika ne dođe. Telefon! Moja sestra me cima. Zovem je i sa druge strane čujem lucidan smeh.
   - Drugarice , pa gde si ti?
   - Radim , čim me nema duže znaš da smišljam neke heklerske zavrzlame.
   sad već smeh izazvan heklerskim zavrzlamama prelazi u vrisak.
   -Ovde propast na oči, jedan dan se radi , drugog dana se pitam što sam uopštre došla na posao. Opet da ostajem kući , šta ću i tamo.
   - Došlo vreme da se samo hrana dobro prodaje , sve ostalo na kašičicu.
   - Eto lepo j akažem mom Šećerku da se bacimo na poljoprivredu a on se nećka. Neće čovek da bude "seljak"
sad se već obe smejemo bez prestanka.
   -MA ubedi ga da radite šta bilo. Što god u zemlju staviš dobro je i mora da raste , ako ništa drugo bar ćeš da budeš sigurna u to dal je trovano ili nije.
   -Videćemo , trenutno smo u pregovorima.Reci mi šta ima kod tebe, deca, Laki...
Sad već plačemo od smeha na spomen Šećerka i Lakija smejemo se toliko da ne možemo da pričamo.
   -KOd nas svšata ima. Po ceo dan ispraćam i dočekujem raspored im je ludnica. Hvala Bogu svi su zdravi. Prosto sebi ne mogu da verujem. NAbila sam se u kuću i ne mrdam ko da su me zaključali al da nije ovog heklanja skrenuh načisto. A što se tiče LAkija malo manje je nervozan!
 Opet vrištimo od smeha.
   - Jesi li ga sredila, pita me a ne može da dođe do daha koliko se smeje.
   - SAm se sredio, valjda je konačno odrastao i shvatio da mu ja nisam mama. Putuje po inostranstvu a nameštaju mu se neke duhovno nabijena mesta, valjda se čisti sam od loše energije. Za godinu dana se promenio da ne poveruješ. Da čuješ samo o čemu sve priča a kad sam ja o tome govorila mene je zvao vešticom.
   - što se buniš kad jesi. Ti znaš sve samo nećeš da govoriš. Treba da počneš da radiš ko ovi vidovnjaci samo da ti nadenemo ime.
Smeh
   - Nedenućemo ....
SAd smeh prelazi u vrisak
   - Šta tvoji rade?
   - MAli je na poslu, stariji kod devojke a Šećerko radi . Standardno.
   - To je dobro , volim da čujem lepe stvari.
   - Znaš šta ima novo? pita me
   - Reci ali samo ako je nešto dobro!
Opet smeh...
   - Nisam ti rekla Šećerko ide na put tri dana.Biću sama.
   - O pa ti se ne hvališ da ćeš da budeš solista. Tama da odmoriš mozak.
smeh prelazi u vrisak ..

   Razgovaramo još malo i prekidamo vezu prošlo je 30 minuta,. Dal je moguće.Da nas neko sluša poslao bi nas u ludnicu  kako nekada zvučimo.Takav je svaki naš razgovor. Kreće sa smehom i završava se sa smehom o čemu god pričale.Pomešamo energije i napravimo ludilo.
   Nastavljam posao, Velika dolazi a ja se psihički spremam da čujem šta se danas izdešavalo u školi. Imala je probu sa bendom u školi." E ja stvarno više ne mogu, neozbiljni su, dođu na probu bez instrumenata,ja mogu da pevam i bez muzike a kako ćemo sve to zajedno da uklopimo nemam pojma. Nije mi jasno zašto se toliko nervira , pa muzičari su tu da prate nju a ne ona njih. Okrećem se da ne vidi da se smejem
   - Ali mama, pa mi smo bend, nastupamo zajedno, nije u redu!
   - Vidiš ovako. Ti sa tim nemaš problem jer svoj instrument uvek nosiš sa sobom.Oni moraju da nose gitare, klavijature, pojačala i ko zna šta sve još a sigurno i oni dolaze autobusom kao i ti.
   - Nisam tako razmišljala o tome, govori zamišljeno, u pravu si
 Blesavo moje, nikako da sama dođe do nekih stvari , večito moram da budem i psiholog i psihijatar. Valjda će jednom naučiti da ne vredi da se nervira zbog stvari koje ne zavise od nje i koje ona ne može da promeni.
   - Što si ti mama uvek u pravu? pita me sad već mirnija
   - Zato što razmišljam dvosmerno i uporno pokušavam da te naučim tome al ti bežiš ko da je tonešto strašno.Stavi se u njihovu poziciju. Zamisli da moraš dva puta nedeljno da nosiš gitaru ili klavijaturu u školu, menjaš dva prevoza i imaš 6-7 časova. Instrument vučeš od učionice do učionice....
   -Nisam razmišljala tako, kako uvek znaš da mi prosto objasniš sve.
   -  Nije to znanje, to je samo empatija koju ti gušiš jer ti smeta.Znam da ti objasnim zato što znam kako ti razmišljaš. Trošiš svoju energiju na nerviranje zbog sitnica. Ako se umesto toga usresrediš na nešto što voliš i štote interesuje moći ćeš da postigneš što god poželiš a sa nervozom i histerijom ideš samo unazad.
   - Evo je opet počinje ko da sam ja svemoguća , a vidiš da nisam.
   - Moraćeš jednom da shvatiš da svaki čovek može da uspe u životu ako veruje u sebe i u to što radi.. Ovo valjda i vrapci znaju koliko sam ti puta rekla. Dokazala si mi toliko puta da možeš da uradiš šta hoćeš u postigneš mnogo toga iako sam samo ja verovala u tebe a ti svo vreme kmrčala. Sad ja postadoh egipatski terač robova još samo bič da nabavim.
   Posmatram je ispod oka. Malo vampirče, redovno mi krade energiju na njene gluposti da bi njoj bilo dobro a ja se posle osećam ko isceđen limun. AL šta da radim, moja je!
   - Smeje se grohotom... Terač robova!!! Kupiću ti bič za rođendan.. Kad malo bolje razmislim neći, možda ti padne na pamet da ga iskoristiš.
   Sad se obe smejemo, naravno opet od ozbiljnog razgovora dođosmo do cirkusa. ZAvršismo ručak i svako na svoje radne zadatke.Odjednom Velika se okreće prema meni i pita me mogu li da joj isheklam jaknu sa dugim klempavim rukavima i što šarenije da bude.Ostadoh bez teksta ne nosi inače ništa što ja radim. Mozak kreće da razrađuje teoremu, konca ima dosta. Dobro nek se zadatak krčka...
   - Možeš li da mi pomogneš istoriju...
   Gledam je začuđeno, nikad nije tražila od mene da joj pomažem. Oket! Rukave zasuči , sedi pa nauči... I tako dao 20:30. Dolazi Mala umorna i nervozna nešto se desilo.
   - gladna sam , šta ima da se jede
   - idi se istuširaj dok ja postavim.
  Nešto nije u redu definitivno. Sačekaću.Tušira se , večera i seda sa nama. Pitam je šta je bilo u školi. Saginje glavu i gotovo plačnim glasom kaže
   - Dobila sam jedan na kontrolnom iz srpskog.
  Znala sam šta će da se desi.Brojim do 10 zagrlim je i sačekam da se smiri.
   - JEsam li rekla de će tako nešto da se desi ako nastaviš da biraš šta ćeš da učiš.
   - jesi, rekla si
   - Što nam nisi rekla da imaš kontrolni, uskače Velika.
   - ZAboravila sam,odgovara sad već kroz suze
   - To nije izgovor, svaki dan vam ponavljam da sve mora da se uči svaki dan, bar po jednom da se pročita. Ako dobiješ još jednog keca nema treninga mesec dana.  Ajde sad na spavanje a ujutru ćemo da vidimo o čemu se radi.
  Sedimo zagrljeni vidim da joj je teško.Znam šta misli. Razočarala je mamu. Strožija sam nego inače ali s obzirom da ima disleksiju moram da je nateram da čita svaki dan jedno po jedno , samo će tako da zapamti.
Odlazi na spavanje.
   - NE mogu da verujem da je toliko glupa... Velika uskače
   - Opet počinješ sa tvojim sitnim glupostima. Znaš koji problem imamo sa njom, kako moramo da radimo i koliko drugačije moramo da radimo da binaučila prostu stvar.Ako imaš vremena pomozi joj ako nemaš ne zezaj je. Ovo su sve njene ocene ni jedan nije poklonjena a fali joj jedna ocena da bude odlična. Zar to nije uspeh za nju. NEmam ništa protiv jedinica ali ne sme sebi da dozvoli jer joj onda treba više vremena i mnogo više napora da nadoknadi to sve, nek dobije dvojku to uvek može.
   - Dobro nisam ja kriva što je dobila jedan , što vičeš sad na mene.
   - Vičem zbog jedne reči, ne možeš da kažeš da je glupa kad znaš koji problem ima isad će mi trebati čitav eon da saznam koji je problem sa srpskim i šta ona tu ne zna da bi pronašla način da joj to objasnim a da ona razume.Ajmo sad svi na spavanje. Dosta je bilo.
   Ušuškavam ih obe, Mala još uvek ne spava, nadam se da će bar malo odspavati pa ćemo ujutru da razgovaramo.Smejem se. Volim kad dobiju jedinice jer ih to razmrda i opomene da nije sve baš tako sjajno i super i da u životu ne ide sve kao podmazano da za mnoge stvari moraš dobro da se pomučiš.
 Laku noć...

   

Dan drugi

    Jutarnje bauljanje po kuhinji, na satu 5:56 a velika ne ustaje, zakasniće na autobus.Ulazim u sobu u kojoj je totalni marakj er su roletne spuštene do kraja a napolju je tek počelo da sviće. Prilazim krevetu:" Ajde rođena, vreme je!" Iz kreveta se čuje neko mrmljanje, frktanje, škripanje, ne razumem. "Ajde malena zakasnićeš!" Pokušavam još jednom. Iz kreveta se čuje samo:"Mhmmm.." Odlazim u kuhinju da joj napravim užinu da ponese. Nije mi rekla šta će da ponese da pije. Vraćam se, ona je još u krevetu. "Ajde , ustaj i reci mi šta ćeš da poneseš da piješ danas ?!" Demonstrativno ustaje iz kreveta i to ustajanje prati urlanje:" DOBRO EVO IDEM! Napravi mi limunadu ili čaj". Opet sam u kuhinjidok joj pravim limunadu razmišljam o njenom ponašanju. Mnogo sam je razmazila. Zašto ja moram da ustajem ovako rano kad ja ne idem u školu? Sad će neko da kaže " Pa zato što si mama". Eee, a da li sve mame to rade? JA sam u njenim godinama i ručak kuvala. Sad sam ista kao moja majka tako je i ona meni govorila kad sam bila u godinama moje starije ćerke a to je celih 15. Samo se nasmejem svom poređenju i kažem sebi:" NE budali, ti si bolja od ovoga!"
    Velika je nekako dobauljala krmeljajući do kuhinje. Umorna je nije se naspavala , toliko je obaveza sebi natovarila na vrat, ali sama je birala. Pa to putovanje do škole 45 minuta i isto toliko čekanja da čas počne jer ima neki medju smenski raspored a autobusi se ne uklapaju u to. Uči u autobusu i za to vreme dok čeka da časovi počnu. Ja nisam imala tih problema moja škola je bila na par minuta od mog stana i imala sam svo vreme ovog sveta za učenje i druženje. Njoj se druženje svodi na jednom ili dva puta nedeljno odlazak kod drugarice, pevačke probe u Kulturno umetničkom društvu, probe sa bendom u školi i druženje u školi. Dešava se da ne može da jede pošteno jer nema vremena ili je previše umorna.
     Izlazi iz kupatila"Napravila si mi moj omiljeni sendvič i limunadu! Najbolja mama na svetu!" Smejem se dok me ljubi i grli i pomislim " pa moram da budem najbolja kad sam njoj jedina" " Čula sam te! Viče dok se pakuje. Ova moja devica čim se istušira skine sve mračno sa sebe i odmah je spremna za akciju. oblači jaknu i u trku saginje glavu da je blagoslovim jer bez toga ne izlazi iz kuće i da uzme sendvič koji će odmah da pojede. Ljubim je i čujem kako trči kroz dvorište.
      E sad malo odmora prvi tajfun je ispraćen. Mučkam svoju kafu 6:35 je mogu da je popijem na miru dok mala ne ustane.Palim tv a na njemu ništa pametno, e evoj e neka indijska serija ček da malo vidim. Ne gledam tv skoro pa nikako osim ako ima neki dobar film mada i to kroz rad ali nekad volim da pogledam ove indijske serije ne zato što su m iinteresantna dešavanja nego zbog živopisnih boja koje su korišćene pa onda njihov nakit koji mi daje neverovatne ideje.Gledam u ekran a misli mi na drugoj strani. Kuvam ručak. Naravno razmišljam o namirnicama koje imam i šta bih kuvala danas. Fale mi neke namirnice, dobro kad mala ode šprintam u prodavnicu.
     Drugo krmeljanje u najavi. Čujem je kako neartikulisano baulja u sobi mrak je. Ni njoj nije lako. Nova sredina, do škole ima dobrih 20-ak minuta peške, vrati se kući, ruča, uči i opet nazad na trening od  dva , dva i po sata, istušira se i sruči se u krevet. Stigla je u kuhinju krećemo sa ritualom grljenja, maženja i ljubljenja i onda tek ide u kupatilo, doručkuje i kreće sa učenjem.
     Spremam se i odlazim u prodavnicu,kupujem šta mi fali i za nekih dva sata ručak je već gotov. Još malo pa mala ide u školu. Raširim veš , pobrišem šta imam, počistim, ruča ispratim je u školu i ostajem sama. Čujem glas iz sobe:"Imam problem!" Zadatak ide ovako: Zbir stranice kocke je 84cm. Izračunaj površinu te kocke." Ona ne razume šta treba da radi. Inače ima disleksiju i sa njom mora na drugačiji način da se radi. Pošto disleksija ne spada u inkluziju nastavnici u školi nisu u obavezi da rade sa njom drugačije tako da moram ja da smišljam razne načine. Objašnjavam joj kako da ga reši, vidim ne razume. Rešavam polako sa njom i uradimo još par zadataka sličnih. Kaže jasnije je sad . Radi dalje. Za razumevanje nekih stvari treba joj mnogo više vremena nego drugoj deci ali zato kod rešavanje mozgalica nema problema.Završila je matematiku. KAžem joj " Ajde uzmi pročitaj Svet oko nas" Pogledala me je u fazonu " dal je ova žena normalna" ali mi je rekla : "Što moram danas kad nemam taj čas?" Nisam više komentarisala jer se kod nas ništa ne radi na moranje.Radeći sa njom shvatila sam da od mog odsustva od kuće nema ništa i počela da gradim karijeru iz fotelje sa iglom u ruci.Ne nisam postala narkoman mada i tako može da se okarakteriše moje stanje. Postala sam zavisna od igle. Igla mi je postala najbolja drugarica, ali igla za štrikanje , heklanje.. Samo da malu ispratim u školu i krećem u svoj svet mašte.Ruča , sprema se i u prolazu staje da je blagoslovim i poljubim i odlazi. JEdan deo dana je gotov.
    I konačno sama , uvek se setim one scene iz Simpsona kada su deca otišla na ekskurziju i kad su nestala iz vidokruga roditelji poskakali uz uzvije yes, yes.. Mir i tišina. Sedam u svoju omiljenu fotelju uzimam konac i iglu i krećem. Inspiracije mi ne fali, ogrlica je gotova. Ali moj mir kratko traje. Stiže velika iz škole.
    Postavljam da se ruča i psihički se spremam za salvu dešavanja u toku prepodneva u školi. Dođem joj ko psihijatar, sve istrese pred mene i onda rešavamo jednu po jednu frustraciju. Vremenom sam naučila da se ne mešam. Samo joj postavljam pitanja da ona sam nađe svoj put i izlaz iz tih kasnije će i sama da uvidi glupih nazovi problema. Nekad stvarno poželim da mi ne govori baš sve ali tako je naučila od malena. Kroz to smo prošli faze iznišljanja, pokušaja laganja i svega ostalog. Dovoljno je dobro znam da vidim kad nije iskrena i to joj odmah kažem. Danas čovek uopšte nije načisto kako da se ophodi i da vasšita svoje dete. Pogotovo kad su u pubertetu.Samo što mene kad izađem iz ovog čeka  ulazak male u pubertet a još nisam izašla ni iz svog.drži me čitavih dvadeset i kusur godina.
     Evo je krenula je , ćutim i slušam a ona kao natakmičenju govori brzinom svetlosti valjda plašeći se da nešto ne zaboravi. Odjednom se uozbilji i kaže" Mama razredni nam je danas pričao o smaku sveta". Pogledam je i udahnem duboko. Ovih dana nas bombarduju sa svih strana o 21.12.2012 kada će navodno biti Smak sveta. Razgovarali smo u više navrata o tome a sad sam baš bila zaintrigirana ovim." Da čujem" rekoh. Inače imaju toliko sreće u ovom periodu života da za razrednog imaju čoveka koji ima jako veliko životno iskustvo, svestran je i osim istorije koju nam serviraju kroz udžbenike govori im i o pravoj istoriji, oživotu, stvarima koje možda na prvi pogled ne izgledaju bitno ali su jako bitne. Njegovo objašnjenje tog datuma mi je izazvalo osmeh, znala sam da me neće izneveriti. "Mi smo više puta pričali o tome" "znam mama ali sam htela da ti kažem danam je objašnjavao kao i ti što si mi objasnila  pa sam mogla zajedno sa njim da govorim danas o tome. Nije mi jasno kako vas dvoje možete da govorite o nekim stvarima potpuno isto, čak i kad me kritikuje govori mi isto što i ti.Da li se vas dvoje čujete možda telefonom pa se dogovarate?" "Ma naravno samo ga pozovem i kažem mu šta treba da ti kaže." " Znala sam e da znaš da sam znala!!!" I počinjemo obe da vrištimo od smeha. Ozbiljan razgovor se pretvara u cirkus. "Ko pere sudove?" "Pa zna se ko pere kad sam ja kući"zavrće rukave ikreće. Iz kuhinje se ori pesma , dobije inspiraciju pored vode. Biće od nje nešto jednog dana.
    Vraćam se u svoju fotelju a vlika kreće sa učenjem. Moja igla izvodi čudesa i uskoro je ogrlica dobila minđuše i narukvicu.Moram ponovo da napravim pauzu,zglobovi me ubijaju, čak su iprsti počeli da s ekoče.Naravno baš tad je velikoj trebala pomoć. Referat Sličnosti i razlike Hendla i Baha. Znači vratimo se u srednju čkolu. Pročitam o njima u knjizi čisto da se podsetim davno je to bilo.Sednem napišem joj teze i ostavim da ona zarši. Gotovo za 30 minuta. Ovo je bilo prvi put da umesto nje radim neki domaći mada ga nisam uradila u celosti.Nadam se da neće da bude problem sa referatom pošto je velika išla u muzičku školu..Videćemo to sutra.
    21:30 mala bi svkakog časa trebalo da stigne.Otišla je danas u 12 a sad dolazi.Večera je na stolu a sa ulaznih vrata se čuje pevanje"DOOOOBROOOO VEEEČEEE!" Stigla je. Večera, tuširanje i valjda nije ni legla kako treba već je uletela u carstvo snova. Ubrzo odlazi i velika 00:15 je gaim svetla i trpam se i sama u krpe.Sutra je novi dan. Tonem u san ... Laku noć...

Dan prvi

      Nedelja je dan kao i svaki drugi, osim što ne mogu ništa da radim. Sad se verovatno pitaš kako ne mogu da radim. Pa lepos obzirom da je moj posao heklanje, šivenje i štrikanje danas je dan za odmor.Ali... Da li je stvarno tako?
      Ustajem ujutru i lagano ispijam moj bućkuriš od kafe.Lagano... E, bar da jeste, mozak mi radi 300 na sat. Šta danas spremiti za doručak kao prvo? Svi smo kod kuće što znači spremanje doručka na veliko i neobično, nedelja je dan za to. Razmišljam ".., da vidimo, jaja imam, brašno imam, viršle  (hmm...dva komada), kačkavalj e jebi ga nemam, dobro onda to nećemo. Možda ovo, brašno imam, jaja imam, vanil šečer .., nemam nećemo ni to. Ajd da vidimo ovo, jaja imam, brašno imam, sir ...,nemam dovoljno e nećemo ni ovo. Ma ispeći ću jaja . Dovoljno je za početak , to smo rešili. Skačem na noge lagane i krećem da spremam doručak dok ukućani krmeljaju iz kreveta jedan po jedan. Deca postavljaju sto i seda se.
     Dok perem sudove razmišljam o ručku. Dobro " u zamrzivaču ima pilećih grudi, krompir, šargarepa, luk, peršun, celer, odlično !" Smeškam se zadovoljno.
     Odvojim meso od kostiju i kost stavim u supu sa svim povrćem koje imam. Meso isečem na šnicle i propržim a krompir. E sad će debata. Mala voli pire, velika pomfrit mada se ne bune ni kada je obrnuto, mi matori ne manišemo, život nas je tako naučio. Radni sastanak je na moje zadovoljstvo završen vrlo brzo, konstruktivno i uspešno sa odlukom pire. E jedini problem je sos od paradajza a ja trenutno nemam ni jednu flašu. I naravno puj spas za sve nas u zamrzivaču nađem par komada zamrznutih. Napravim od njih sos. I imam utisak da sam nešto zaboravila .Okrećem se po kuhinjiu nadi da će to isplivati ispred mene ali ne. Sednem iznervirana i pogledam na šporet, kakva glupača pa supa nije gotova. Hleb je umešen dan pre tako da danas nemamo potrebu da idemo u prodavnicu. Jedna od njih dve pere sudove uz obavezno brundanje.
     Sad je red da malo odmorim, tv ne gledam osim ako nema neki dobar film da vidimo šta ima u kućnoj biblioteci. Da Vinčijev kod , sama sebi ne verujem kad sam je kupila a još je nisam pročitala. Cccc.. Evo prilike da se krene u nove pohode!